Писмо Стефана Петровића :
Седим у соби студентског дома и размишљам како да започнем ово временско путовање, у које време тачно да се вратим и оно што је најтеже питање, коју поруку желим да пошаљем теби који/а читаш све ово. Имам осећај велике одговорности мада ово читају првенствено ученици средњих школа, не зато што ви ученици имате неко превисоко критичко мишљење, већ зато што желим да допрем до вас, до тебе. Јер имам осећај као да пишем млађем себи.
Пре свега желим да се упознамо, драго ми је,ја сам Стефан Петровић. Завршавам четврту годину Пољопривредног факултета у Београду. Завршио сам IT Academy. Поред студирања бавим се музиком, фотографијом и понекад напишем по неку песму. Мој пут довде, започео је баш на месту на коме се ти налазиш сада, дому ученика средњих школа Прокупље. Можда се ти и ја не знамо лично, вероватно никада нећемо ни да се упознамо, али оно у шта сам сигуран, јесте да имамо толико тога заједничког.
На самом почетку домског живота нисам се уопште уклопио. Време се вукло јако споро, осећао сам се доста усамљено, иако је око мене било много, много људи. У целој тој збрци ја сам само желео да нађем некога сличног себи. За то је било потребно извесно време, али десило се. Нашао сам свој круг људи и мој живот у дому је тада могао да почне.
ТВ сала је било моје омиљено место, то је била неизбежна станица током сваког мог дана. Гитара, друштво, карте, смех, филмско вече, поглед девојке која ти се свиђа, довољно да сваки дан добије боју и смисао. Прва година се провукла неприметно и брзо, иако је на почетку изгледало као да ће трајати читаву вечност или чак и две.
На летњем распусту схватио сам да ми дом и моје друштво јако недостају, и да заправо једва чекам да се вратим. Друга година средње школе је можда и мој најупечатљивији период икада. Моји најбољи другари били су моји цимери, све је било на свом месту. Тада сам срео Јану. Јана је била моја најбоља другарица. Дане смо проводили заједно, имали смо исти смисао за хумор који је некада чак и прелазио границе нормале. Смејали смо се сваки дан, обишли сваку могућу клупу и парк и заједно губили појам о времену. У свему томе некако се прошуњао тај један пољубац који је започео једно сасвим ново поглавље. Посматрајући свој живот, осећао сам се као да се сва срећа приклонила мени. У свом том заносу пред мене је искочио један велики изазов, можда и превелики за мене тада младог и зеленог. Одједном је цео мој свет стао. Добио сам понуду за одлазак у Аустралију. Морао сам да бирам. Са једне стране налазила се љубав која је била права и исконска, а са друге стране налазила се моја потенцијално светла будућност. Изабрао сам љубав. Понуда је прошла, а након извесног времена уследио је још један шамар. Након зимског распуста, Јана ми је саопштила да су ствари између нас готове. Цео мој свет, моја империја среће и безбрижности сада је горела. Ноге су ми се одсекле, дах је постао кратак, а моје очи постале су станиште туге и по које сузе. Било ми је много тешко. Иако је свет наставио да функционише по свом, ја сам стајао негде сасвим изван њега. Зарастање мојих рана било је споро, као железнице Србије. У међувремену ишли смо на домијаде које су доносећи узбуђење односиле тугу и сету која је и даље била присутна. Волео сам све људе у дому, ученике и запослене. Постојали су људи који су ми једноставно ишли на живце, али сам са друге стране покушавао свакога да разумем. Имао сам јако добру комуникацију са свима, а мој кључ добре комуникације било је разумевање, флексибилност и поштовање свачијег става. Осећао сам се вољено и то ме је чинило срећним.
Тек тако, моји средњошколски дани прошли су као филм. Био је то најлепши и у неку руку најтежи период за мене, али је без обзира на све то сада заузео једно од најсветлијих места у мојој библиотеци сећања.
Вероватно те интересује шта се десило са Јаном и да ли се кајем због пропуштене прилике? Јана и ја смо остали пријатељи (али стварно, не оно ради реда) треба ускоро да се видимо јер је прошао испитни рок. Да ли се кајем? Не, али да сада могу да вратим време вероватно бих урадио другачије, јер права љубав увек нађе себи пут и деси се. Живот иде, тече, просипа се и то се не може променити, али се тога може бити свестан. Зато обрати пажњу на лепе тренутке, проживи их, сачувај тај момент само за себе у својој глави. Тешке тренутке сагледај добро али буди свестан да ће проћи. У животу никада не можеш имати све. Некад нешто изгубиш, некад добијеш, али најважније је, пронаћи баланс, као на клацкалици. Човек стално чека да срећа нађе пут до њега и најчешће проведе живот чекајући, зато што срећа није ствар успеха, новца или задовољства. Срећа је начин живота и размишљања, идеја са којом треба да почне сваки нови дан.
На крају свега овога, желим да се захвалим свим људима који су мој период проведен у дому ученика средњих школа у Прокупљу учинили таквим какав јесте, како колективу, тако и мом друштву.
Поздрављам вас све овим путем где год да сте и шаљем вам један велики загрљај.
Будите срећни!
Стефан Петровић
