Поздрав свима! Зовем се Андријана Васић и по занимању сам дипломирани социолог. Јављам се из Лесковца, из ког сам отишла после основне школе и у који сам се вратила након студија. Године проведене ван учиниле су још јачом жељу да живот проведем у родном граду. Данас радим као помоћник градоначелника Лесковца др сци. мед. Горана Цветановића, срећна што сам добила прилику да радим за свој град. Пишем ово са надом да ће некоме моје речи послужити као инспирација и да ће неко и сам донети сличну одлуку, да ће отићи, да би се вратио.
Доме, слатки доме! Често ми ово прође кроз главу и пробуди успомене. Погађате, не мислим на моју кућу, већ на онај други дом, мени једнако леп, топао и драг. Једнако важан, јер и тамо ме чекала љубав, подршка, разумевање и сигурност. Мислим на Дом ученика у Прокупљу.
Са једном путном торбом и непуних петнаест година дошла сам у Прокупље. Било је то онда када сам уписала Медицинску школу „Др Алекса Савић“. Није ми сметало што никада раније у њему нисам била, нити сам ту икога познавала. Нисам знала где бих живела, а о домовима ученика сам слушала од кућног пријатеља, па сам решила да пробам. Тако сам се 3. септембра давне 2007. године нашла у соби са још пет девојчица којима сам недељу дана грешила имена. Нашла сам се у згради која ми је деловала као лавиринт, окружена директорком, васпитачима, портирима, куварицама, мноштвом ученика и ученица који су учинили да заборавим на тугу због растанка са родитељима. Тог дана сам упознала човека кога и данас доживљавам као другог оца, Милана Лазовића. Његово име сам одмах упамтила и верујем да га никад нећу заборавити. Наизглед строг, а у ствари правичан, доследан и пријатељски настројен, постао ми је узор.
Уследили су месеци испуњени учењем и дружењем. Морали смо много да учимо, али не падне ти тешко када то радиш у друштву, у учионици у подруму, уз честе паузе да би једни другима препричали дан. Често би огладнели у току ноћи, па би другари били џентлмени и ишли до „Змаја“ да нам купе тост са француском салатом и колач код „Виларда“. Дане смо проводили у ТВ сали, расправљајући да ли ћемо гледати серију или утакмицу, играјући стони тенис или карте и испијајући чајеве, скуване у малом кафеу где смо се и затварали кад би хтели да водимо озбиљне разговоре са неким насамо. Како су пролазиле године и дом се мењао. Добили смо летњиковац у дворишту, па је то постало ново омиљено место окупљања, посебно пушача и нас који смо им правили друштво. Ту смо ковали планове како да добијемо продужени излазак и у којим секцијама да учествујемо на следећој домијади. Ти сусрети са другим домовима и такмичења у спортским и културно-уметничким дисциплинама били су најважнији догађаји у години. За њих би се месецима припремали и ноћ пре одласка не бисмо спавали. Тако сам упознала Врање, Сурдулицу, Књажевац и научила да је лепо учествовати и још лепше победити. Награде су биле посебно задовољство, јер је то био наш допринос дому. Мало хвала за све оно што смо у њему добијали.
Колико год се трудили нисмо увек били идеални станари. Умели смо да прекршимо правила, да преспавамо доручак, користимо пеглу у соби, закаснимо на вечеру. Знали смо да се посвађамо, међусобно тужакамо, били смо и кажњавани. Строга правила су нас некад гушила, посебно оно да девојчице не смеју да се задржавају у собама дечака. Посебно нас је то нервирало када би се заљубиле у неког од њих. Да, било је и тога, од неузвраћених дечијих љубави до оних правих, великих, које су прерасле у брак. Једна од мојих цимерки је доживела баш такву љубав у дому, данас имају двоје деце. Иначе, имала сам много цимерки и са већином њих се чујем и виђам стално, постале су ми пријатељи за цео живот.
У дому сам се учила толеранцији, уважавању другог и другачијег, поштовању различитости, пружању и примању помоћи и стрпљењу. Било је лепо учити од других и гледати друге како уче од мене. Ти други су ми временом били све ближи, толико да сам их заволела као род рођени. Заједно смо се радовали, прослављали успехе, прве пољупце и петице, али и туговали и плакали, посебно када би нас они старији напуштали. Јун је за „домце“ тужан месец, месец растанака и одлазака.
Једног јуна, из дома сам отишла и ја. Давне 2011. морала сам да напустим оазу мира и среће у којој сам живела четири године. Сећам се да сам одлагала паковање ствари до последњег момента. Није ми се ишло, заправо, волела бих да сам могла са тим људима да останем још дуго, дуго… Као да је јуче било, сећам се последњег ручка Маре, Гоце, Мире и Јадранке, последњег дежурства Жике и Милована, савета васпитачица Драгане и Весне, благог осмеха Лидије педагогице и васпитача Манића, шала са Надицом и Слађом, строгих критика Микија и пријатељског оправдавања Бокија. Нисам заборавила ни моју собу бр. 14, ни мој кревет поред врата лево, ни онај натпис на згради, који прво угледаш када наиђеш: „Доме, слатки доме“.
Деценију касније, док прелиставам фото албум и присећам се успомена, знам да је одлука да дођем у дом била најзначајнија у мом животу. Да могу да вратим време, опет бих исто одлучила. Верујем да не бих била то што јесам да нисам тако млада живела далеко од куће. Верујем да ме дом учинио бољом особом.
Много тога се од онда променило, али љубав према Прокупљу остала је иста, као и моја омиљена песма. Баш сваки пут када чујем Бајагине стихове: „Моји су другови бисери расути…“ пуштам да ме преплаве успомене и од срца певам за све драге људе са којима сам једном делила дане.

Фебруар 2021. године, Лесковац
Андријана Васић