Доме ,слатки доме…пролазе дани,пролазе године, пролази живот.. Остају сјећања, она значе вјечност.
Покушаћу да вам испричам бар дио живота из дома.Ако кажем да је то било давних деведесетих,испашћу баш „стара“,а то мој дух не дозвољава. Досла сам у дом, кад сам била други разред. Са мном је досла сестра ,она је похађала први разред.Моје најдраже друштво: Оливера, Маја, Вела, Сандра, Драгана…Жао ми је сто нисам неке набројала ,а искрено не могу се имена сјетити. То је била прва генерација дјевојчица у дому.
Морам напоменути да је то била наша друга кућа, јер смо сестра и ја дошле из Херцеговине.
Ратне године.Тата на ратишту, мама у селу, старија сестра се удала, а нас двије ,како нам Бог да и дао нам је. Дочекали су нас као своју дјецу. Сви. Директор Драган је био  прави ауторитет,али уз то друг,пријатељ.Све у једном човјеку. Васпитачи Мића и Милан,није им било лако,али су се мушки борили да нам изађу у сусрет за све што је требало.
Посебну захвалност (да се нико не наљути) дугујем васпитачици Лидији.  Ја не знам шта рећи  за њу. Била је увијек ту,као мама,другарица, вадпитачица. За помоћ у школи,за сузе због „љубави“,за родитељски разговор-све. Мислим и тврдим да ниједна диплома није важнија од оне, бити човјек, па све друго.
Вјерујте ми,данас када прођем поред неке радње брзе хране,замирише ми онај мирис пљескавице од четвртка.То су наше теткице : Дара, Мара, Јадранка, Јелица  најбоље правиле.Не постоји више тај укус,а рецепт никад нисам тражила.  Сјећам се викенда, Милица лагано удара џогером у наша врата,што  је уједно и знак да је вријеме за нови дан.
Мики?! Та громада од човјека,кад га погледаш,а кад га упознаш схватиш колико се топло срце крије у том човјеку.
Често ми кроз уши одзвања она  лупњава дрвених кломпи кроз ходник.Рађкале су се ту и симпатије,нећу да кријем,све је то за људе  Било је пољупчића,погледа,није да није :).
Домијаде, припреме, навијање,адреналин, побједе…Све је то имало своје чари. Није било телефона ни интернета,а вријеме је баш брзо пролазило. Дружили смо се,свађали,мирили и растали.
Свака птица своме јату лети. Савија гнијездо. Тако сам и ја свила своје. Живим срећно удата у Будви. Мајка  сам два сина и једне ћерке. Радим у вртићу 15 година. Понекад ми је жао што моја дјеца имају све услове,а мање цијене све него ми тада. Они никад неце осјетити ту сласт домске пљескавице, тај жагор и смијех послије десет сати, кад се угасе свјетла “кад мува не смије да се чује“ .
Све је данас другачије, њима непознато.
Зато ћу се ја док дишем, сјећати и вољети тај град, тај дом, све што је било лијепо,а било је…
Велики пољубац од Слађане из Будве.