Данас вам се представља наш бивши ученик Дарко Тодоров,својим писмом и сећањима на дом.

Послао нам је наш Даре пуно фотографија ,које је уредно сложио и сачувао ,са пригодним текстовима у свом домском албуму.

Шта видимо на њима?

Ја видим једно много скромније време (у смислу опремљености и инвентара у дому) али и чисте дечије емоције ,смех.задовољство –као обавезне пратиоце младости.

Видим да сам носила радну одећу и да ми није сметала.

Видим ентузијазам,вољу,труд и веру у личне потенцијале и капацитете.

Видим децу која, данас, мушки одмере снаге,не цинкаре једни друге и за пар сати наставе дружење.Нисмо тако учестало изговарали реч насиље,јер га је било мање ,дешавало се на другачији начин и имало облик ,кажем,одмеравања мушке снаге  а  не  малтретирања слабијих и пет на једног.О насиљу девојака није било ни помена .

И тадашњи млади су имали своје снове,идеале ,циљеве али нису били уплашени будућношћу ,нису били песимисти у погледу запослења.

Живели су и радили ,неоптерећени имовинским разликама,маркираном гардеробом и обућом,скупим телефоном.

Делили то скромно што су имали и уживали у младости.

Данас раде,имају породице које умеју да воле и чувају,јер су научени да је породица најдрагоценије што имају .

Свако се школовао даље колико је хтео или могао али је свима Дом остао у прелепој успомени,вредан сећања и жеље и за неке нове сусрете.

Сигурна сам да би Дом могао да буде место поновног окупљања али да сачекамо нека безбеднија времена и окупимо вреднице-које ће ту идеју и реализовати.

До тада су наша домска врата широм отворена  за све ваше ,драги наши бивши ученици,случајне или намерне посете и успомене.

Дарково писмо