Дом ученика у Прокупљу је поносан на своје ученике, који нас изнова изненађују талентом и креативношћу. И ове године смо изнедрили младе песникиње које су успешно конкурисале на Фестивалу љубавне поезије Иван Пангарић у Сомбору.

У ужи избор фестивала ушле су песме Сандре Вељковић. Сандра воли да чита књиге и пише поезију. Стиховима изражава своје емоције. Ужива да поклања пажњу драгим особама, а покреће је музика.

ПРЕЈАКО ЈЕ

Шта сам ти ја, моја звездо,

имаш ли мало љубави за мене?

Како само поглед скриваш

кад ти, па и у сну,

моје име неко спомене.

Зар сам постао она једна ружа

коју си згазила

док си трчала у његов загрљај?

Са надом да ти утопли срце и

разигра душу, говорио је

да те никад пустити неће.

Али нека, не кривим те, звездо.

Само небо нека зна

да си мени најсветлија била и кад

си најмање сијала.

Шта сам ти сада ја?

Неко писмо, без адресе

И без броја.

Све је исто, само тебе нема,

жељо моја.

УЗЕШЕ ТИ

Узеше ти, моја песмо,

сваку сузу што написа те,

склонише одело,

капут и угрејаше

срца своја.

Узеше ти, и крила и небо,

а ти крха, стојиш мирно.

Узеше ти, моја ружо,

мирис што залута у мислима мојим,

док те потајно у сну дозивам.

Тајно моја, неисплакана сузо,

руке су ти планине и мора,

јако грлиш, још јаче се смејеш,

развучеш усне и тихо шапућеш.

Узеше ти, песмо,

све за шта се молиш, о чему сниваш,

а ти иста, поглед скриваш,

немо ћутиш, гледаш и постојиш.